Misija:
Kroz fotografije želimo da prikažemo primere dobre prakse ponovnog korišćenja napuštenih javnih prostora, i to skvotovanih ili iznajmljenih napuštenih javnih prostora, čija je današnja namena umetnička i kulturna produkcija, izlaganje i/ili izvođenje u Beogradu, a kroz intervjue sa umetnicama, umetnicima, kulturnim radnicama i radnicima želimo da skrenemo pažnju na benefite koje oni i društvo imaju od korišćenja takvih prostora, odnosno na probleme sa kojima se suočavaju pri pokušaju dobijanja napuštenih javnih prostora na korišćenje.
Vizija:
Svet sa više mesta za umetnost, umetnice i umetnike, kulturu, kulturne radnice i radnike, svet u kojem su napušteni javni prostori iskorišćeni na nov, kreativan način.
Tema:
Napušteni javni prostori transformisani u prostore za umetničku i kulturnu produkciju, izlaganje i/ili izvođenje.
Opšti cilj:
Doprinos poboljšanju kvaliteta umetničke i kulturne produkcije, izlaganja i izvođenja kroz ustupanje napuštenih javnih prostora savremenim umetnicama i umetnicima i kulturnim radnicama i radnicima.
Opis projekta:
U Beogradu sa jedne strane postoji veliki broj napuštenih javnih prostora, a sa druge strane umetnice i umetnici i kulturne radnice i radnici, koji se inače bave neprofitnom delatnošću, često ne mogu da priušte sebi radne, izlagačke i izvođačke prostore ili im ponuđeni nisu adekvatni, te su na taj način sputani u kreativnom i potpuno slobodnom stvaranju. Posledice toga se ne tiču samo umetnica i umetnika i kulturnih radnica i radnika, već i celokupne umetničke i kulturne scene, time i društva. Umetnička i kulturna produkcija oplemenjuju društvo, iznošenjem različitih stavova i vrednosti kroz različite medije u umetnosti i kulturi podiže se svest građanstva na različite teme; umetnost i kultura pripadaju svima, upravo kao i javni prostori. Republika Srbija i Grad Beograd nemaju dovoljno razumevanja (što se može videti kroz iskustva različitih umetnica i umetnika i kulturnih radnica i radnika prezentovanih na sajtu kroz tekstove, intervjue i videe) i što je sasvim jasno i kroz sâmu pravnu regulativu (nevedenu u nastavku pod naslovom Pravna regulativa).
Zauzimanje javnih prostora:
Pored svih mogućih koncepata razumevanja pojave zauzimanja napuštenih javnih prostora, ovde će biti reči isključivo o pravu građanki i građana da ove prostore i koriste, a argumenti su pravo na uživanje javne svojine u cilju poboljšanja umetničkog i kulturnog života grada. Neiskorišćeni javni prostori su ekonomski neisplativi, šta više – predstavljaju gubitak, i usled nekorišćenja su izloženi propadanju. Ponovno korišćenje tih prostora se može posmatrati i kroz koncept zaštite životne sredine i održivog razvoja. Zauzimanjem napuštenih javnih prostora doprinosi se rešavanju društvenih, ekonomskih, ekoloških i prostornih problema.
Motivi za zauzimanje napuštenih prostora su nedostatak prostora za rad, kulturnu i umetničku produkciju, društvenu razmenu i slobodno provođenje vremena; nedostatak planskog pristupa i strateškog sagledavanja potencijala prostornih resursa za potrebe građanskih inicijativa i nejasne procedure za donošenje odluka koje utiču na razvoj grada.
Fenomen zauzimanja napuštenih javnih prostora, u savremenoj naučnoj literaturi nazvan privremene urbane prakse, definiše se kao spontane i direktne prakse u urbanom prostoru, a odnosi se na privremeno aktiviranje upraženjenih ili nedovoljno iskorišćenih objekata i prostora. Uglavnom se dešavaju van planiranih namena za prostor i najčešće su prolaznog karaktera. Kada dostignu veliku popularnost, mogu postati deo stalne aktivnosti u prostoru i postati suštinski element novog karaktera mesta. „Ova vrsta delovanja objašnjava se kao direktna praksa u prostoru, aktera civilnog društva, koji usvajaju nove modele programsko-prostornog uređenja i delovanja sa ciljem redefinisanja urbane strukture na mikro nivou“. „One predstavljaju kreativne adaptacije i improvizacije u prostoru, koje uglavnom potenciraju neprofitne grupacije aktera ograničenih finansijskih sredstava i političke moći“. „Mogu biti prethodno ugovorene sa vlasnikom prostora, ili se mogu neformalno odvijati bez zvanične dozvole onoga kome pripada prostor“.
Tekst je u najvećoj meri parafraziranje i citiranje dêla doktorskog rada „Uloga privremenih urbanih praksi u arhiviranju prostornih resursa“ Ive Čukić:
Iva Čukić, „Uloga privremenih urbanih praksi u arhiviranju prostornih resursa“, doktorski rad odbranjen 2016. godine na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, UDK broj: 711.4:316.334.56(043.3)
Pravna regulativa:
„Što je svačije, ono svaki ima pravo i uživati, niti iko može pravo imati drugoga od uživanja isključiti“ – Srpski građanski zakonik (1844).
U članu 86. Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, javna svojina je definisana kao državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave. Javna svojina pripada građankama i građanima, te se njome mora upravljati isključivo u interesu građanki i građana. Osim što je važno promišljati o upravljanju javnom svojinom u kontekstu urbanizacije Beograda, odgovornim upravljanjem javnom svojinom se, u pravnoj regulativi Republike Srbije, bave i Ustav i različiti zakoni. Zakon o javnoj svojini (2011) uveo je i „stvari koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave a koje čine nepokretne i pokretne stvari i druga imovinska prava, koja služe za ostvarivanje njihovih prava i dužnosti“. Pod „stvarima“ se, između ostalog, smatraju i nepokretnosti u javnoj svojini koje nisu u službi izvršavanja nadležnosti organa i organizacija no za davanje u zakup ili na korišćenje. U Zakonu je dodatno definisano da se pod korišćenjem podrazumeva komercijalizacija nepokretnosti, čime se komercijalizacija stavlja u položaj iznad društvenih potreba koje mogu biti nekomercijalnog karaktera – upravo kakve su umetnost i kultura. Otuda ono što je u Zakonu nazvano javnim interesom suštinski nije javni interes no način na koji državni aparat može pribaviti dodatnu materijalnu korist. Time se previđaju nematerijalni benefiti društva, posebno benefiti koje društvo može imati od organizacija civilnog društva i neformalnih grupa, među kojima i organizacije, neformalne grupe, umetnice/umetnici i kulturne radnice/radnici koji delaju u umetničkoj, kulturnoj i opšte uzev neprofitnoj sferi. Sa druge strane, u Zakonu o udruženjima (2009) je navedeno da Republika Srbija obezbeđuje sredstva ili nedostajući deo sredstava udruženjima za realizaciju programa od javnog interesa, među kojima i programa o zaštiti i promovisanju ljudskih prava, obrazovanju, nauci, kulturi, informisanju, zaštiti životne sredine, održivog razvoja itd, kao i humanitarnih programa i drugih programa u kojima udruženje isključivo i neposredno sledi javne potrebe. Otuda je nejasno zašto nije predviđeno ustupanje prostora kao vid obezbeđivanja sredstava udruženjima čiji su programi u skladu sa gore navedenim programima koja slede javne potrebe. Na taj način bi javni interes bio lakše realizovan, što bi trebalo da bude jedini cilj državnog aparata, a ne, kako je sada, pribavljanje materijalne koristi. Posledica ovakvog stava države je veliki broj napuštenih javnih prostora sa jedne i veliki broj umetnica, umetnika, kulturnih radnica i radnika bez dovoljno sredstava za realizaciju javnih potreba sa druge strane, posebno onih čije je delovanje neprofitno a društvu potrebno. Broj napuštenih javnih prostora nije moguće utvrditi s obzirom na to da ni sâmo evidentiranje javnih nepokretnosti nije završeno. U Zakonu o javnoj svojini navedeno je da se nepokretnosti mogu davati u zakup i na korišćenje javnom preduzeću ili društvu kapitala, čak i prenos prava javne svojine na drugog nosioca javne svojine sa ili bez naknade, otuđenje stvari itd. Dakle, Zakonom je predviđeno da javna preduzeća i društva kapitala, koja imaju prihode, mogu dobiti prostore, a neprofitna kulturna i umetnička produkcija, izlaganje i izvođenje (ni u slučajevima ostvarivanja javnog interesa) – ne, čak ni po subvencionisanim cenama, već isključivo po tržišnim, kako je u Zakonu navedeno. Umanjenje zakupnine od do 50% na mesečnom nivou je predviđeno za slučajeve u kojima je neophodno investiciono održavanje prostora, odnosno prostora u koje je potrebno ulagati.
U Uredbi o uslovima pribavljanja i otuđenja nepokretnosti neposrednom pogodbom, davanja u zakup stvari u javnoj svojini i postupcima javnog nadmetanja i prikupljanja pismenih ponuda (2012) navedeno je da je davanje na korišćenje javne svojine moguće isključivo uz nadoknadu, ali da je moguće otuđene bez nadoknade.
Tekst je umnogome parafraziranje dêla publikacije Ko i kako raspolaže javnom svojinom:
Jelena Pajović Van Reenen, Dobrica Veselinović, Ko i kako raspolaže javnom svojinom, Beograd, 2015.
Autorke izložbe:
Bojana Rakonjac,
Zlata Vučetić,
Katarina Janković,
Minja Velemir i
Sofija Šakota.
Posebna zahvalnost za pomoć u realizaciji projekta:
Viktor Kiš
Vojislav Pavlović
Vuk Ćuk
Goran Rister
Dušan Janković
Đurađ Stevanović
Iva Čukić
Jovana Višnjić
Luka Mihajlović
Milena Bošković
Nikola Hajduković
Petar Aleksić
Predrag Pejić
Radomir Lazović
Tomislav Blanuša
The Bayes Trap
Korišćene publikacije:
Iva Čukić, „Uloga privremenih urbanih praksi u arhiviranju prostornih resursa“, doktorski rad odbranjen 2016. godine na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, UDK broj: 711.4:316.334.56(043.3)
Jelena Pajović Van Reenen, Dobrica Veselinović, Ko i kako raspolaže javnom svojinom, Beograd, 2015.
CIGLANA
Ciglana – klub ljubitelja teške industrije i umetnosti
Stečajna uprava fabrike-ciglane Trudbenik je 2013. godine raspisala konkurs za iznajmljivanje prostora. Viktor Kiš, skulptor i idejni tvorac današnje Ciglane, iznajmio je par prostora (tadašnje radionice i magacin) i počeo da stvara i izlaže u njima. Odgovaralo mu je što u bivšim radionicama ima dosta prostora za rad. Osim njega, u krugu bivše fabrike, prostore su iznajmile i različite firme. Ispostavilo se da je veliki broj različitih zanatlija na jednom mestu odlično okruženje za umetničku produkciju: „treba ti neko ko plastificira – tu ti je, treba ti neko ko peskira – tu ti je, treba ti neki stolar – tu ti je“ (Viktor).
Ciglana je od osnivanja pružala šansu svima zainteresovanima da tu stvaraju i izlažu svoja dela. Sâm prostor radionica preuređenih u ateljee i magacina preuređenog u galeriju Art Depo je dovoljno veliki da umetnici mogu da stvaraju i izlažu dela velikih formata koja u standardnim dimenzijama ateljea i galerija ne bi mogla da se izvedu/izlože. Najveći benefit od deljenja prostora sa drugim umetnicima je rušenje barijera među njima, njihovo umrežavanje i rad na zajedničkim projektima koji ne bi bili izvodljivi bez uključenosti više njih. I tako je mesto postalo apokaliptično. „Ovo mesto zaista jeste inspirativno i razmišljao sam zašto je to toliko inspirativno stvaraocima. Ovo je sve definitivno jedna slika apokalipse. Kao kad gledamo neki film apokalipse: svako ko posmatra taj film je uzbuđen u iščekivanju onoga šta će se desiti i obično, ako je kraj takav da je neka grupa preživela, ulazi se u nove nade i u pravljenje nekog novog društva u kojem neće biti onoga lošega što je dovelo do apokalipse. Tako i ovo mesto: definitivno jeste rađanje, rađanje jednog novog mesta, i to jedno uzbuđenje koje i dalje drži, nada za nešto bolje i drugačije i lepše. I ta apokalipsa mislim da je kvaka. Jer zaista ono što se ovde najviše prepoznaje je dobra volja, ljudi zaista imaju mišiće, volju, želju, ogroman entuzijazam, a najviše na tome se ovde stvari dešavaju. I baš taj apokaliptični prizor u koji uneseš živost, kao ovo ovde što se vidi spolja i iznutra, već u samom tom kontrastu deluje savršeno. I tu se, naravno, rađaju svakakve ideje koje su apsolutno nove, koje govore o nekom novom društvu, o novim, lepšim i drugačijim odnosima“ (Tomislav i Jovana). Upravo se u tim drugačijim odnosima ogleda razlika između ovakvih prostora i zvaničnih javnih galerija. Umetnici ovde imaju veću slobodu, a posetioci su „na samom izvoru, mogu da popričaju sa umetnikom i da vide njegovo delo. To je ogroman benefit društva – imamo takvo jedno mesto gde smo jedan na jedan, vrlo otvoreno i direktno. Demistifikacija“ (Tomislav i Jovana).
Prostor koji se koristi za galeriju Art Depo se nalazi u staroj zgradi čiji krov prokišnjava, te postoji problem sa korišćenjem galerije tokom jeseni i zime. Sâmi umetnici nemaju sredstava da saniraju krov, a od države ne dobijaju nikakvu pomoć. Već i kiriju plaćaju „na mišiće, kroz muku, krv, znoj i suze, to je pakao“ (Tomislav). Praktično se samoodrživost prostora, osim prodaje dela, obezbeđuje preko kafe-galerije Ciglana. Naša država je rigidna. Ona ne učestvuje u saniranju ovog prostora niti ga ustupa na korišćenje besplatno ili po subvencionisanim cenama. Mesečni zakup ovog prostora umetnici plaćaju kao i bilo koja druga profitna firma. „Uvek ćeš moći da nađeš dobrog investitora koji će od ovoga da napravi ne znam ni ja šta. Ali ako zaista još postoji ta neka mala osetljivost među tim zvaničnicima negde, da shvate šta se ovde zaista desilo, koja je vrednost ovoga, šta se sve ovde izrodilo, mislim – izrodilo je i festival, ali i van festivala, šta izrodi svako od nas ovde svaki dan... Tu je ta mala granica - hoće li prepoznati to ili će dati nekom investitoru da gradi ovde shopping mall ili šta već“ (Jovana). „Država apsolutno treba da ustupi takve prostore, treba da gaji kult prema tome, treba da gaji stvaraoce i stvaralaštvo – jer šta je vrednost jedne države ako nije stvaralaštvo, ako nije kultura i ako nije umetnost“ (Tomislav). Napuštenih javnih prostora ima, država ih ne koristi i oni vremenom propadaju. Trebalo bi da se na određeni vremenski period ustupe umetnicima kojima su potrebni, koji će se tu ponašati kao domaćini; prostori su svakako prazni i bilo bi dobro upotrebiti ih za nešto kreativno. Država uopšte ne razmišlja o stvaraocima, niti ih uopšte prepoznaje, te oni nemaju nikakvog benefita od države. Nasuprot tome, država ima velike benefite, ne samo od kulturne i umetničke produkcije i svih benefita koje oni donose, no i zato što prikazuje društvo za koje u stvari ni nije zaslužna. Umetnička produkcija nema nikakvih sredstava od države; sredstva dolaze od nekih stranih institucija – one prepoznaju značaj ovakvog vida funkcionisanja. Na primer, ambasade Nemačke, Austrije, Švajcarske i Lihtenštajna su prepoznale važnost ovog okupljanja umetnika i samog prostora, te su Ciglani poklonile veliku drvenu konstrukciju, nagrađeni rad arhitekte Bojane Marković, korišćenu na Sajmu knjiga.
Kako je prostor koji imaju na raspolaganju za ateljee ograničen, te ga nema dovoljno za sve zainteresovane umetnice i umetnike, tim iz Ciglane je počeo sa realizacijom različitih događaja, programa i festivala, među kojima i program Spajalica i festival Dev9t. Bazična ideja Spajalice je spajanje različitih medija u umetnosti kroz paralelno predstavljanje više samostalnih izložbi. Upravo je to jedna od mogućnosti koje tako veliki galerijski prostori nude. Kroz ovaj program se umetnicima pruža prostor za izlaganje i u njemu su podjednako zastupljeni i afirmisani i neafirmisani umetnici. Za razliku od većine drugih izlagačkih prostora, u Art Depou je moguće izlagati dela velikog formata. Kako je Ciglana neprofitna organizacija, sâma nije u mogućnosti da finansira produkcije, ali su dobra volja, energija, entuzijazam, ali i radionice i ateljei, dostupni. Festival Dev9t za cilj ima podsticanje kreativnosti kod svih ljudi, posebno stvaralaštvo na licu mesta. Tako se na festivalu izlažu dela svih prijavljenih, bez ikakve selekcije, i to iz oblasti muzike, književnosti, slikarstva, vajarstva, arhitekture, plesa, fotografije, filma i stripa, a posetioci mogu na listu mesta da se priključe i stvaraju uz asistenciju umetnica i umetnika i kroz radionice koje se organizuju u okviru festivala. Osim izložbe i radionica, u okviru festivala se organizuju i koncerti, žurke i pozorišne predstave.
Fotografije ateljea Viktora Kiša, Milene Bošković i Tomislava Blanuše, Art Depo galerije i kafe-galerije Ciglana
Tekst na osnovu intervjua sa Vukom Kišom, Jovanom Višnjić i Tomislavom Blanušom
Specijalna zahvalnost Đurađu Stevanoviću za pomoć u realizaciji
KVAKA 22
Kako ste se okupili i kako je došlo do stvaranja Kvake 22?
Goran: Mene je neki drugar pozvao u Inex film kao vrstu akcije koja bi mene zanimala i tako je krenula priča da se razvija. Upoznao sam Peru, Hajduka, Luku i mnoge druge ljude. Mislim da je to jedan od najboljih načina kako da se ljudi iz različitih sfera umetnosti i kulture upoznaju i uključe u neku vrstu saradnje.
Luka: U Inex filmu je postojao duboki sukob između neistomišljenika i ljudi koji se bave različitim stvarima u nečemu što je bio zajednički prostor za zajedničko delovanje. U jednom trenutku, kada su sukobi postali sve intezivniji i veći, kada se stvorila nemogućnost za dalji zajednički rad, bilo je neminovno da se raziđemo. Sa jedne strane su bili okupljeni umetnici, a sa druge neki drugi ljudi, da ne pominjem kakve su to ideološke grupe. Ja sam pristupio projektu Inex filma iz prostog razloga što sam želeo da stvorim alternativni kulturni centar i to sam tamo i stvarao, ali je bilo ljudi koji su taj projekat videli drugačije, zbog čega je došlo do mimoiloženja u pristupu. Ja, između ostalog, ulazim u napuštene prostore od kad sam bio malen. Još dok sam bio u Inexu, ulazio sam u druge napuštene prostore. Tako sam jednom ušao u sam ovaj prostor. Pre toga sam tražio prostor adekvatan za ovo sigurno sedam meseci i, na nagovor jednog drugara da nastavim tu priču Inexa sa galerijom, krenuli smo sve učestalije da tražimo prostor. Odlučili smo da nađemo naš sopstveni prostor. U maju 2015. sam ušao u ovaj gde se nalazimo. Prostor je bio otključan. Ja ne činim krivična dela prilikom ulaska, gledam da budu otključani, da ih ne obijam; kad uđeš u napušteni prostor bez obijanja – to nije krivično delo, ti si samo u posedu i oni mogu da te zamole da izađeš, to je to. Kad sam ušao, počeo sam da pozivam nove ljude da učestvuju u novom projektu, pri čemu sam napravio ozbiljnu selekciju od tih umetnika u Inexu, i na kraju se okupilo oko desetak ljudi. Kada sam ušao u prostor, odmah mi je bilo jasno gde bi šta bilo, i krenuli smo od prvog sprata. Prilikom drugog ulaska smo već počeli da sređujemo. Pre nego što smo sve sredili, Hajduk i ja smo fotkali prostor u stanju u kom smo ga našli, a ubrzo nakon toga je usledilo čišćenje koje je trajalo 6-7 meseci. Ušli smo u junu 2015. A prvi event smo imali u decembru 2015. Tada nismo imali ni vodu ni struju. Prvih 6 meseci je bilo baš, baš heavy. Prvi muzički nastup je imao Bomla iz Jarbola, a prvu izložbu smo imali mi, sa našim radovima iz kolektiva, nakon koje je organizovana prva samostalna izložba Danijela Kovača iz Jarbola. Kako se stvar razvijala, neki ljudi su odlazili iz prostora, zbog raznih stvari, tako da je prilično opao broj ljudi i tokom 3 godine smo primili samo 2 nova člana – Petra Aleksića koji je ovde, i Nikolu Kosića koji više nije tu.
Kako je došlo do toga da dobijete prostor, tj. da vam se dozvoli ostanak u njemu?
Luka: Dosta je bitno to što smo mi snimili kako je prostor izgledao i čitav taj proces čišćenja. U pitanju je bilo 5-6 kamiona punih đubreta i pored toga smo mi ručno izbacivali đubre u kontejner – što bi količinski isto bilo za nekoliko kamiona. Prostor smo dobili tako što su se ljudi bukvalno sažalili jer su videli koliki smo trud uložili da uredimo jedan takav prostor koji je dugo postojao prazan i u kome su čupani kablovi iz zidova, znači cela elektrifikacija je iščupana. Takođe nije bilo vode, nije bilo ničega... Onda su ljudi koji su bili vlasnici tj. u vlasničkom statusu (država je zapravo vlasnik ovog prostora, oni samo raspolažu njime), mislim da su se sažalili, kao što sam već rekao, jer su videli koliki trud i energiju smo uložili da bi to napravili i onda su nas pustili da koristimo prostor jer oni sigurno neće u narednim godinama. A kažem ti, ovde su se okupljali razni ljudi - od intravenskih korisnika heroina, ljudi koji čupaju kablove, do, ne znam, raznih skupina, tako da se sve raspalo i njima je to bilo jasno, a znali su da bi se to nastavilo ukoliko ovde ne bi stavili čuvara. Ja sam ulazio u neke prostore koji su potpuno devastirani, uđu klinci pa polupaju ciglama stakla, potpuno se izbahate, unište i to nešto što je ostalo, i jednostavno, kome to treba? Nije dobro ni za sam kraj, ni za šta nije dobro… Tako da su nas pustili da mi to koristimo i učinimo boljim mestom.
A sa kojom idejom? Šta da uradite sa prostorom?
Luka: Mi smo prezentovali ideju da mi ovde promovišemo alternativnu umetnost države Srbije, grada Beograda, u smislu da je to identitet jednog naroda i ono što ostaje iza nas. To je deo kulturnog nasleđa koje se i dalje stvara. A ono što je moderna kultura i ono što je urbano, umetnost kojom se mi bavimo, ono što stvaramo i čime mi doprinosimo budućem kulturnom nasleđu, to je ono što je zapostavljeno i za šta nema dovoljno prostora da se iskaže jer se zvanične institucije time ne bave i misle da je to nešto zanemarljivo. U nekim drugim zemljama Zapada, Amerike i sl. je to nešto na čemu je fokus uveliko još od 60ih – 70ih godina, ta umetnost sa ulice je čak postala mainstream pa se na aukcijama prodaju radovi čak i street artist-a, uličnih crtača... Čitavi zidovi se prodaju. Seku i prodaju i procenjuju na milione.
Kakvo ste iskustvo imali sa kritikom? Da li je bilo negativnih momenata u kojima su vas možda smatrali degradirajućim prostorom ili su kritike uglavnom bile pozitivne?
Luka: Pa recimo dekan Fakulteta primenjenih umetnosti je primer negativne kritike. Skoro je prokomentarisao, kada je trebalo da studenti Fakulteta primenjenih umetnosti izlažu ovde u saradnji sa Fakultetom dramskih umetnosti, „opet ta Kvaka 22, ne može tamo“. Ne znamo zašto. To je njegovo lično mišljenje, ne mišljenje institucije, ali opet, on je na čelu te institucije, sa kojom mi inače sarađujemo.
Kako ste došli do toga da Kvaka 22 postane jedno vrlo popularno mesto na kojem se okuplja toliki broj različitih ljudi?
Luka: Mislim da je ljudima potrebno ovakvo mesto. Krug ljudi se sve više širi. Pored stalne ekipe, ovde procirkuliše veliki broj najrazličitijih ljudi. Jedno veče 250 određenih ljudi, drugo veče 250 drugih, u zavisnosti od samog događaja naravno, različitih žanrovski, subkulturno... Baš, baš razni ljudi. Dođe nam 250 Kineza, sutra 250 Mađara (smeh).
Da li raspisujete neke konkurse za izložbe? Kako stupate u kontakt sa umetnicima i odlučujete koga ćete izabrati?
Luka: Mi imamo konkurs za galeriju koji je otvoren preko cele godine, ljudi se javljaju. U pitanju je javni konkurs. Radove biramo na osnovu toga da li su radovi dovoljno dobri da budu izloženi u našoj galeriji, da li se uklapaju u ono čime se mi bavimo. Takođe i mi pozivamo ljude koje znamo i čiji rad pratimo da izlažu ovde. Potrebno je, često, i da sami jurimo ljude jer oni ne ginu toliko za izložbama iz prostog razloga što je izložba veliki trošak. Kada pripremaš izložbu moraš da odradiš celu produkciju, a to košta. Platna koštaju, farbe koštaju, prevoz, sve... Mi se trudimo da pripomognemo u tome, koliko možemo, za prevoz radova, za neke osnovne troškove koje su oni napravili tokom te izložbe. To radimo redovno. Naravno, zavisi od umetnika do umetnika koliko je za koga potrebno izdvojiti, tako da budžet nije fiksan.
Goran: Mrtva je scena, sve je mrtvo, čak i za ljude koji su gradili umetničku scenu Srbije, nekad i Jugoslavije, pre četrdeset godina, a imali su čak i međunarodno iskustvo jer su izlagali i po nekim većim centrima. Šta onda mogu da očekuju ljudi koji sada izlaze iz studentskih klupa?
Da li mislite da ovakva mesta mogu ponovo da je ožive i pokrenu?
Goran: Pa ne mogu da pokrenu, mogu da održavaju sistem živim, na aparatima. Ovo je klasičan aparat-sistem. Daleko veća injekcija je potrebna da bi stvari zaživele. Kultura ne može da postoji bez finansijera, tržista. Mi imamo takav sistem koji nam je donet i serviran, konačno, posle one epohe iz 90ih, početkom 2000ih. Taj sistem funkcioniše po principu velikih donatora. Tako funkcioniše i drugačije neće moći, pogotovo ne u državama koje su na takvom privrednom nivou, kao što je Srbija.
Vi ipak imate neke sponzore, je l’?
Luka: Ministarstvo kulture. Mi smo konkurisali, a projekat koji je napisan je bio jako dobar i, u moru ostalih, bio je nešto novo i osvežavajuće, takođe i iskreno – u odnosu na činjenicu koliko ljudi u stvari koriste te projekte samo da bi uzeli neke pare. Ljudi iz Ministarstva su hteli da rizikuju, a nisu znali kako će to da ispadne. Dâli su nam pare i poverenje i, evo, ovo je 3. godina da nas finansiraju. Čak su ove godine znatno povećali taj iznos koji smo do sada dobijali. Vide da je produkcija sve veća i veća. Mi želimo da pravimo jednu ozbiljnu umetničku produkciju. Ponekad imamo i 4 izložbe mesečno, a to je stvarno velika stvar. Pritom, pored tih izložbi imamo i koncerte, filmske večeri, ponekad predstave i predavanja, gomila event-ova. Postoji najrazličitiji program; takođe i muzički program koji je raznovrsan: od klasike do panka, pa dalje do nekog eksperimentisanja u elektronskoj muzici i najrazličitijih stvari koje nisu žanrovski sjedinjene – mi podržavamo celu jednu lepezu koja je vrlo široka.
Kako biste objasnili publiku koja tu cirkuliše?
Luka: Publika je isto najraznovrsnija. Imamo stalnu publiku, a i ona se konstantno povećava. Ima ljudi koji godinama dolaze zato što se dešava nešto što ih žanrovski privlači, a publika stalno raste. Sada popularnost samog mesta diktira da ljudi dolaze sve više i više. Mi se bavimo tim neinstitucionalnim pristupom, pristupom u kom nema konvencionalnosti, gde umetnik ne mora da ima neki strogi odnos sa samim galeristom, gde ne mora da brine kakav će utisak da ostavi, da bira svaku reč, obuče najbolju košulju itd. nego „hajde da stvaramo umetnost“, a ako je to dobro, to će se i desiti. Mi razumemo potrebe mladih zato što smo i mi donekle mladi. Razumemo šta je dobro i aktuelno na sceni, dok određena konvencionalna mesta i dalje akcenat stavljaju na te devetnaestovekovne umetnike, uz svo poštovanje prema 19. veku. Akcenat se stavlja i na početak 20. veka kao da je to zauvek moderno, ali nije jer je moderna umetnost ono što se stvara danas. Zapravo, tim zvaničnim institucijama je potrebno da imaju takav pristup koji nije toliko konvencionalan – da u njihovoj galeriji može da izlaže neko ko nije akademski slikar, nije član ULUS, koji je naivac, a možda radi mnogo bolji art nego pola ili 90% umetnika, možda je on najbolji umetnik trenutno na srpskoj sceni zato što je to njegov poziv a ne zato što je završio taj fakultet. Sâm rad se gleda. Meni to stručno obrazovanje nije neki kriterijum. Na primer, kada gledam neki film, nije mi bitno da li je taj režiser završio režiju ako pravi odlične filmove. U suštini, nema konkretnog kriterijuma. To su naši estetski ukusi i poimanje sâme umetnosti. Takođe, često pravimo spojene događaje, tj. napravimo muzički event i ljudi automatski procirkulišu i kroz samu galeriju. Mnogo više ljudi dođe, neke povuče izložba, neke svirka, do sada se to pokazalo kao dobra praksa. Ljudima se to dopada, zadržavaju se i dovode nove ljude.
Momci, hvala vam puno na izdvojenom vremenu!
Luka: Ma ništa, hoćete pasulj možda?
Intervju sa Goranom Risterom i Lukom Mihajlovićem
Specijalna zahvalnost Nikoli Hajdukoviću i Petru Aleksiću za pomoć u realizaciji
ULIČNA GALERIJA
Šta vas je motivisalo da galeriju izmestite na ulicu?
Kolektiv Ministarstvo prostora (čija sam ja jedna od osnivačica) je od svog nastanka težio da adresira temu neskorišćenih javnih prostora i svojine, što otvorene što zatvorene. Načini na koje to radimo su vrlo različiti – od okupacije napuštenih prostora (Inex Film, bioskop Zvezda,...) do analiza i predloga politika kako bi ti prostori mogli da se koriste. To je bio slučaj i sa Uličnom galerijom. Jedan javni prostor u centru Beograda se do otvaranja galerije, koristio kao javni wc i nelegalan parking. Kada smo videli prostor, koji je nekada pripadao bioskopu Kozara (takođe sada zatvorenom i napuštenom objektu), sama prostorna forma, odnosno one niše koje su služile za izlaganje filmskih plakata, inspirisala nas je da o tom prostoru razmišljamo kao o budućoj galeriji.
Koji su benefiti toga za izlagače, koji za publiku, a koji za društvo?
Čini mi se brojni. Prvo mogućnost da se izlaže na ulici daje ogroman prostor za adresiranje tema koje su važne, zatim daje priliku umetnicima da budu viđeni, a istovremeno ta otvaranja i okupljanja prevazilaze isključivo izlagačku funkciju i prave nekakav prostor društvene razmene, što je nama izuzetno važno. Prema istraživanjima Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka (ZAPROKUL), nekoliko hiljada ljudi mesečno prođe kroz Uličnu galeriju, to je dosta velika stvar.
Na koji način ste od početne ideje stigli do krajnjeg rezultata?
Uh, to je bio dugačak put. Dakle, 2010. godine u Beograd je došao poznati italijanski fotograf Luka Donini, koji radi ogromne formate crno-belih fotografija na kojima se nalaze ljudi sa margine. Bila je Noć muzeja i mi smo odlučili da te ogromne postere zalepimo u tada razvaljene zidove galerije. Već posle nekoliko sati je izložba bila pocepana, jer je ekipa koja prodaje navijačku opremu sa druge strane zida smatrala da je to suviše gej. Nama je to nekako bio okidač da krenemo da se bavimo tim prostorom i da adresiramo teme koje smatramo važnim. Krenuli smo da se raspitujemo kome pripada prostor, sa kim treba da se pregovara, na koji način možemo da ga dobijemo na privremeno korišćenje... Nakon utvrđivanja sa kojim institucijama treba da pregovaramo, uradila sam arhitektonski projekat rekonstrukcije pasaža i upustili smo se u tu avanturu.
Koliko su vam pravna regulativa i javne institucije pomogli odnosno odmogli u tome?
Ceo proces pregovaranja i nagovaranja opštine Stari grad, Grada Beograda, Poslovnog prostora Stari grad je trajao oko 2 godine i bio vrlo iscrpan proces. Regulativa je zapetljana, pravno-imovinski odnosi nejasni, a sve to prati nedostatak političke volje da se takva situacija promeni. Mi smo, nakon dve godine ubeđivanja, uspeli da nađemo sagovornike u Opštini i sa njima sklopimo ugovor o privremenom korišćenju javnog prostora, (prvo) na 3 godine, a posle uz mogućnost produženja. Tako da smo sada u tom prostoru preko 6 godina. Taj pomak koji je učinjen je velika stvar, ali mi se čini da sistemski mora da se rešava pitanje ustupanja prostora jer i dalje imamo ogroman broj objekata i nepokretnosti u javnoj svojini koje su napuštene i prazne, a sa druge strane takođe veliki broj udruženja, kolektiva (formalnih, neformalnih) i drugih zainteresovanih grupa i pojedinaca kojima je potreban prostor za rad, kulturnu i umetničku produkciju ili druženje.
Kakav uticaj imate na izmeštanje kulture i kulturnih događaja na ulice - priključivanje većeg broja umetnika, nove ulične galerije, performanse i druge kulturne događaje?
Od svog nastanka u aprilu 2012. godine prikazali smo preko 100 samostalnih ili grupnih izložbi i preko 60 pratećih programa (koncerti, performansi, radionice za decu, festivali, filmske projekcije, humanitarni događaji), približavajući savremeno umetničko stvaralaštvo građankama i građanima. Šest godina u Uličnoj galeriji obeležili su šarenolikost medija i tema, brojne domaće i međunarodne autorke i autori i različiti umetnički senzibiliteti. Galerija je posebno bila otvorena prema onima koji su radili u kolektivu Inex film, zatim ekipi okupljenoj oko festivala Novo doba, umetnicama i umetnicima sa nezavisne kulturne scene, te onima koji stvaraju na istom talasu uradi sam filozofije.
Pored velikog broja izložbi, galerija je ugostila nekoliko festivala, filmskih projekcija i radionica, pa su tako u njoj održani i festivali Radost Ludost, Mikro festival amaterskog filma, Vreva, Novo Doba i Fijuk sajmovi. U saradnji sa klubom Podmornica, zajednički su organizovani mnogi koncerti, a uspešno je realizovana i inicijativa da se prolaz u kome se galerija nalazi nazove Čavketov pasaž, prema jednom od kultnih beogradskih ličnosti i muzičara Goranu Čavajdi.
Takođe, galerija je od svog nastanka povremeno sarađivala i sa Muzejom savremene umetnosti u Beogradu, galerijom Remont, Beogradskom internacionalnom nedeljom arhitekture, Oktobarskim salonom, Kulturnim centrom Beograda, ULUPUDS, i drugima.
Vrednost ove galerije prepoznala je i međunarodna platforma institucija European Prize for Urban Public Space, koja nas je 2014. godine predložila za nagradu za najbolji javni prostor u Evropi. Tom prilikom među brojnim inspirativnim primerima, Ulična galerija bila je predstavljena na izložbi u Centru savremene kulture u Barseloni.
Kakav uticaj Ulična galerija ima na umetnice i umetnike i kulturne događaje? Da li postoje primeri dobre prakse u Beogradu koji su nastali pod uticajem Ulične galerije?
Posebno smo ponosni na činjenicu da je naša galerija inspirisala nastanak nekoliko novih sličnih mesta po Srbiji. Mreža uličnih i otvorenih galerija tako se razgranala i u Valjevu, Šapcu, Novom Sadu, Smederevu, Vranju i Beogradu.
Koje su teme kojima se Galerija bavi? Zašto je važno o socijalno-odgovornim temama govoriti u javnom prostoru?
Ovaj proces izmeštanja umetnosti u javni prostor omogućio je galeriji veliki broj posetilaca, ali, možda bitnije od toga, omogućio nam je da široj publici približimo teme za koje smo osećali odgovornost da o njima govorimo, zajedno sa umetnicama i umetnicima koji su ih predlagali. Tako su često u galerijskom programu svoje mesto zauzimale priče o raseljavanju Roma, o radnicima u propalim fabrikama, životu beskućnika i azilanata, solidarnosti, frustracijama savremenog čoveka, ali i kritički osvrti na savremeno društvo i različite oblike političke i ekonomske moći. Njen uspeh nije preko 100 realizovanih izložbi i na desetine drugih događaja, već sve ono što je iz tih susreta proizašlo. Njena najveća vrednost jeste jasna opredeljenost da provocira dijalog, ponudi prostor za razmenu i stvara drugačije društvene odnose.
Intervju sa Ivom Čukić
SLOBODNI UMETNICI
Vojislav Pavlović rođen je u Beogradu 1986. godine. Nakon završene srednje Arhitektonske škole upisuje studije Ekologije, ali ga velika strast prema slikanju navodi da se u potpunosti posveti umetnosti. Kao veliki ljubitelj ulične umetnosti, tzv. street art-a, ne možemo a da ne istaknemo Vojislava kao jednog od najperspektivnijih umetnika u regionu. Njegova dela, istovremeno permanentna i promenljiva, prožeta satirom i subverzijom, tamnim humorom i ironijom, uspevaju da stvore vrlo rezonantne poruke koje se tiču važnih aspekata društva. Bilo da je u pitanju aluzija na kapitalizam, politiku, marketing, savremeni sistem vrednosti ili erotiku, umetnikov dar da provocira i navodi na razmišljanje o datim pitanjima je upravo ono što ga čini dostojnim pozicije snažnog društvenog posrednika, a njegovu umetnost svetionikom u moru mračnog i izopačenog.
Vojislav je izlagao u različitim izložbenim prostorima, između ostalih i u alternativnim kao što su Kvaka 22 i Ulična galerija, koje su takođe tema našeg projekta. Sastale smo se sa Vojislavom kako bismo saznale kakav je odnos umetnika i alternativnih umetničkih prostora.
Vojislava i Kvaku 22 je povezao Andrej Vasilijević (vajar poznat po spomeniku u Čuburskom parku), gde je Vojislav instant dogovorio izložbu. Kako navodi, fasciniran je ljudima koji od skvota žele da izgrade umetnički prostor i zato mu je i drago što je imao priliku da sarađuje sa njima. Razlog zašto je fasciniran njima je taj aktivizam grupe ljudi koja se okupila oko zajedničkog cilja i njihov entuzijazam.
„Grupa ljudi se sakupila, ne moraju da razmišljaju istovetno, ali se dopunjuju i funkcionišu. Jako je bitno što imaju ideju, jer vrlo lako mogu da ostanu bez prostora. To postaje ozbiljna galerija koja danas ima budžet i publiku, i sakuplja umetnike iz bivše Juge i Evrope. Galerijski prostor je nerealan, možda neće pokazati ništa novo što neko nije uradio pre tebe, ali će prosto dati kontinuitet tvom radu. Samim tim što možeš da sarađuješ sa galerijama tebe čini još boljim. To je čist prostor gde se ti izgubiš, u njemu je tvoje carstvo, jebote“.
Ono što je bitno kod galerijskih prostora, kao što on sam kaže, je taj kontakt sa publikom.
„Prvi put u životu dobijaš poruke od ljudi koje ne poznaješ, o tvojoj postavci, slikama, dinamici, postavljaju ti pitanja... Zahvalan sam na tome, neko je ipak to pogledao, i samim tim me motivisao. Tako isto želim da i ja motivišem druge, ako je neko mlađi, recimo, da krene istim putem, sa ovakvim eksperimentom kakav sam ja napravio. Zapitaš se, da li ja mogu u galerijski prostor sa nekom formom grafita. Šta ljudima znači kada im kažem da crtam grafite, a ovako kada kažem – znate, ja sam slikar, ipak te shvataju drugačije. Umetnicima znače galerijski prostori, a stvaranje novih alternativnih svakako otvara mogućnosti i nekim mladim, nepoznatim umetnicima.”
Pitale smo ga da li publika diskredituje njegov rad ako ne izlaže u nekom od formalnih izložbenih prostora, primera radi u SANU, ili još više razume njegovu umetnost kroz tu bliskost i neformalnost prostora.
„SANU je već sama po sebi diskreditovana čim Dragica Nikolić treba da postane počasni član, pa šta su onda danas te institucije?! Recimo, u prostorima koji su vama tema, nema te elitističke podele. Muzej je za svakoga. Ulična galerija je mesto koje je napravilo odličnu priču. Dobio si alternativno gradsko mesto koje je otvoreno 00-24. Prođeš sam u pet ujutru i u pet popodne i zastaneš da vidiš nešto, naučiš nešto, a da nemaš otklon. Sretneš ljude koji gledaju tvoje radove. To je neki potpuno drugačiji koncept koji pruža slobodu.”
Međutim, nailazio je i na negativne kritike koje nas upućuju na to da što je slobodniji umetnički prostor, oslobođen autoriteta, i umetnikov opus slobodniji, ljudima daje na pravo da kritikuju otvorenije i oštrije, što se možda ne bi dogodilo u nekim formalnim institucijama, koje same po sebi daju legitimitet određenim umetnicima i radovima.
Vojislav smatra da je umetnost u medijskim prostorima (novine, web) skrajnuta i da se umetnička scena u Srbiji banalizuje, posebno u odnosu na neke druge aktuelnosti. Kao primer navodi nagradu Mangelos koja je značajna za umetnike, a nigde se u medijima ne pominje.
„Poremećen je sistem vrednosti, ali smatram da se ta alternativna scena sve više širi i da tako možemo da stvorimo svest o kulturi i umetnosti. Kvaka 22 je napravila odličnu priču sa publikom jer privlači ljude sa raznih strana. Sem izložbi, projektuju filmove, prave svirke, ostavljaju prostor za sve vidove umetnosti, ne samo za slikarstvo. Čak sam i ja na svojim izložbama u mogućnosti da potpuno napravim svoj koncept. Nisam ograničen zahtevima ljudi koji omogućavaju prostor, što možda takva praksa ne bi postojala u formalnim umetničkim prostorima, muzejima.”
Ono što možemo da zaključimo iz razgovora sa Vojislavom jeste da je alternativnih umetničkih prostora sve više i da postoji mogućnost da se putem njih razvije veće interesovanje ljudi za umetnost. Nebitno da li je oni žive ili dolaze na takva mesta jer ona postaju trend, umetnost se postepeno uvlači u svakodnevni život, iz kog se neko vreme izgubila. Tu se ruši granica muzeja i galerijskih prostora. Umetnost postaje dostupna svima, u svako doba.
Tekst na osnovu intevjua sa Vojislavom Pavlovićem
Vuk Ćuk je rođen 1987. godine u Beogradu. Studirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču. Dobitnik je nagrada muzeja MAK u Beču, nagrade za crtež Fonda Vladimira Veličkovića i nagrade za slikarstvo Miodrag Vujačić Mirski. Svoje radove predstavio je i izvan granica naše zemlje. Ovog umetnika su likovni kritičari okarakterisali kao „eho beogradske underground estetike, američke alternativne strip scene i animiranih filmova nastalih na popartističkom nasleđu“. Bilo nam je značajno da i od njega, kao nesumnjivo velikog umetnika sa bogatim iskustvom, saznamo malo drugačiji stav o alternativnim umetničkim prostorima.
Koja je razlika, u percepciji publike, izlaganja u konvencionalnim i u alternativnim prostorima?
Razlika je u publici koja posećuje te događaje. U alternativnim prostorima postoji veći exposure kod ljudi koji ne pripadaju redovnim konzumentima umetnosti, ali je i njihov nivo razumevanja uglavnom dosta niži.
Koji su benefiti umetnika pri izlaganju u konvencionalnim, a koji u alternativnim prostorima, i obrnuto – koje su mane?
Konvencionalniji prostori uglavnom izgledaju dosta reprezentativnije od alternativnih. Ozbiljne privatne galerije raspolažu sa većim budžetima i imaju bazu kupaca sa kojima sarađuju, dok alternativni prostori uglavnom funkcionišu sa malim produkcijskim mogućnostima i gotovo nikakvim šansama za prodaju izloženih radova. Benefit može da ima samo umetnik koji ne bi imao priliku da izlaže bilo gde drugde, mada od toga ne vidim korist ni za jednu stranu.
Da li izlaganje u ozbiljnim mestima, u Srbiji i u svetu, smanjuje značaj alternativnim prostorima?
Nisam adekvatan primer. Alternativna mesta za izlaganje me nikada nisu privlačila zato što sam saradnju sa njima uvek smatrao neproporcionalnom. Ja bih sve uradio a ne bih dobio ni malo ili jako malo profesionalne afirmacije. Takođe je i problem što alternativna mesta uglavnom nemaju visoke kriterijume pri selekciji programa. Uslovi za izlaganje su isto tako veoma loši a i odnos prema radovima nije na veoma profesionalnom nivou. Alternativni prostori se uglavnom koncentrišu na kvantitet više nego na kvalitet.
Kako se menja potreba za izlaganjem na alternativnim mestima sada kad si postigao toliki uspeh?
Ista je kao i pre.
Intervju sa Vukom Ćukom
